СЛИКАРКА НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ (1873-1915), СТО ГОДИНА ПОСЛЕ Прави дух европске Европе Својим животом и делом сведочила је врхунско родољубље, самосвест и умеће. Отворила је путеве модернизма у српској уметности. Прерасла своју средину и епоху, сликала је као они који ће тек доћи. Рушила је правила да би успоставила своја. Ни данас не могу да је заобиђу највећи светски познаваоци импресионизма. И свака српска генерација јој се изнова враћа, као што је показала управо затворена изложба у Дому Војске
Пише: Дејан Ђорић
Надежда Петровић (Чачак, 1873 – Ваљево, 1915) једна је од Српкиња пребогате биографије. Са њом започиње успон наше жене у новије време, она је оличење слободне и умне особе, невезане за породицу, одговорне само сопственим циљевима и вредностима. Отворила је путеве модернизма у српској уметности и великом снагом личности, радном енергијом и снажном вољом постала тип савремене интелектуалке, ликовне критичарке, политичке активисткиње, организаторке ликовног живота у Србији и на Балкану, можда и феминисткиње. Била је метеорска појава, прерано сазрела за нашу средину, несхваћена као и њен брат Растко Петровић. Критичари су о њеном сликарству писали да јој боје личе на тесто и да слика рашчупаном четком. Њене слике у своје време вределе су десет просечних плата а сада двеста педесет. Донела је у малу Србију дух Европе у најнапреднијем виду. Катарина Амброзић, најбољи познавалац њеног опуса, чији ће се докторат још деценијама преписивати, изазвала је у Надеждино име аудиторијум састављен од угледних немачких историчара уметности, доктора наука и музеалаца. Са поносом их је упитала да ли у Немачкој у Надеждино време постоји и једна тако напредна сликарка каква је била та Српкиња школована у Минхену. Одговор је био ћутање. Паула Модерсон Бекер и Габриеле Минтер, као најзначајније савременице, не могу да се мере са овом Чачанком. Истини за вољу, треба рећи да Надежда не помиње Василија Кандинског, који ју наткрилио у светским оквирима.
ПО СВОЈИМ ПРАВИЛИМА
Њено сликарство почетком двадесетог века било је међу најнапреднијим у свету, а она је у малом, у Србији, искусила много тога што и импресионисти и постимпресионисти, углавном осуду и неразумевање. У време када је још била снажна импресионистичка школа, сликала је као они који ће тек доћи, експресивно, не робујући конвенцијама, реалистичком призору или класичној композицији. Имајући изузетан осећај за боју, била је у стању да хармонизује све контрасте и врсте боја, односе и тоналитете. Стиче се утисак да је могла да почне од било ког дела слике, било којом бојом и да увек пронађе колористичко решење целине. Стари мајстори су избегавали зелене боје, сматрали су их сировим, јетким; Надежда их највише користи, као и црну и белу, којих скоро да и нема у чистом виду у старом сликарству, или су као златна и сребрна формиране од других боја. Рушила је правила да би успоставила своја, па је и у највећем напону тонова умела да нађе прочишћене тонске односе а експресивне слике наслика у пастелном тону. Било је то време ликовних револуционара, импресиониста, постимпресиониста, симболиста и сецесиониста, а она је ликовно припадала уметницима који ће тек постати и остати актуелни. Експресионизам је једна од неколико основних стилских формација целокупне уметности, какве су реализам, апстракција и фантастика, као метастил, еклектички или синтетички. У Србији је експресионизам мање прихваћен, ми смо од краја осамнаестог века огрезли у разне видове реализма а од педесетих година прошлог века и фантастике, или, како се често говори, неонадреализма. Апстракција и експресија се овде слабије примају, то су неке стране биљке. Српском хајдучком и ратарском менталитету одговара стварносна уметност, реализам са вишком смисла или фантастика као ликовни одговор на епове, легенде, народну машту и магију. Ирационалну, митску страну нашег карактера прати слична ликовност још од средњовековних илуминација, фресака са темом Страшног суда и црквених скулптура. Надежда се издваја из те матице, припада германском и европском духу, али исто толико и нашем, на свој начин.
ЈЕДИНСТВО ЕТИКЕ И ЕСТЕТИКЕ
Веома је чудно да експресионизам од ране ренесансе до „Нових дивљих”, неоекспресионизма у осамдесетим годинама прошлог века, представља типично немачки стил. Ми не можемо да разумемо како и зашто је овај народ, састављен од ванредних занатлија, војника, професора, философа и научника који највише теже прецизности, реду, дисциплини и вертикалној хијерархији, пригрлио најразбарушенији вид уметности, у којем има превише слободе и премало обавезујућег. Одговор на то питање морамо потражити у ономе што Немци зову „народни дух”, тамо где почива колективна душа, исправно означена као „крв и тло”. Свака права уметност одређена је расно и национално. Надежда Петровић је то добро знала и њој је успело нешто што се скоро никада касније код нас није поновило, осим у мањој мери код Александра Томашевића, Лазара Возаревића и Светозара Самуровића. Српске сељаке и сељанке, Циганке, каљаве путеве, тарабе, заостало али топло српско село и провинцију, мостове старе Србије, косовске божуре и идеју косовског завета, цркве и манастире, најтипичнију националну тематику, представила је на најавангарднији могући начин. Ту поуку неће следити ни један наш напредни уметник, експериментатори се готово по правилу стиде свог порекла и традиције. Њену титанску појаву нису могли да заобиђу највећи познаваоци импресионизма. У најобимнијим светским студијама о том покрету, на енглеском језику, од српских сликара репродукује се једино њен рад.
Домаћа публика и историчари уметности несебично се одужују Надежди Петровић. Свака генерација на свој начин је открива, па су тако млади и најмлађи хрлили на њену изложбу у београдској Великој галерији Дома Војске Србије (од 19. новембра до 24. децембра), у организацији Медија центра „Одбрана”, на којој су била дела из београдског Народног музеја. Заузврат, ова значајна Српкиња увек изнова нашој јавности открива јединство етичких и естетских вредности.
***
Међу највећим на свету
Надежда Петровић једна је од највећих експресионисткиња у светској уметности, свакако једна од првих, и њен значај превазилази локалне оквире. То је веома добро осетила немачка публика на изложби коју је 1985. у минхенској Новој Пинакотеци организовала Катарина Амброзић. Посета је била већа него на претходној, посвећеној Ивану Мештровићу.
***
Лекције о патриотизму
Њене лекције о патриотизму, које су је коштале живота, јер је као национални борац, болничарка добровољац, страдала од тифуса у Првом светском рату, није после 1945. године имао ко да слуша. Нису је схватали и прихватали по богатству њене личности, у целини, већ уско и делимично, само као сликарку.
Надежда Петровић (Чачак, 1873 – Ваљево, 1915) једна је од Српкиња пребогате биографије. Са њом започиње успон наше жене у новије време, она је оличење слободне и умне особе, невезане за породицу, одговорне само сопственим циљевима и вредностима. Отворила је путеве модернизма у српској уметности и великом снагом личности, радном енергијом и снажном вољом постала тип савремене интелектуалке, ликовне критичарке, политичке активисткиње, организаторке ликовног живота у Србији и на Балкану, можда и феминисткиње. Била је метеорска појава, прерано сазрела за нашу средину, несхваћена као и њен брат Растко Петровић. Критичари су о њеном сликарству писали да јој боје личе на тесто и да слика рашчупаном четком. Њене слике у своје време вределе су десет просечних плата а сада двеста педесет. Донела је у малу Србију дух Европе у најнапреднијем виду. Катарина Амброзић, најбољи познавалац њеног опуса, чији ће се докторат још деценијама преписивати, изазвала је у Надеждино име аудиторијум састављен од угледних немачких историчара уметности, доктора наука и музеалаца. Са поносом их је упитала да ли у Немачкој у Надеждино време постоји и једна тако напредна сликарка каква је била та Српкиња школована у Минхену. Одговор је био ћутање. Паула Модерсон Бекер и Габриеле Минтер, као најзначајније савременице, не могу да се мере са овом Чачанком. Истини за вољу, треба рећи да Надежда не помиње Василија Кандинског, који ју наткрилио у светским оквирима.
Њено сликарство почетком двадесетог века било је међу најнапреднијим у свету, а она је у малом, у Србији, искусила много тога што и импресионисти и постимпресионисти, углавном осуду и неразумевање. У време када је још била снажна импресионистичка школа, сликала је као они који ће тек доћи, експресивно, не робујући конвенцијама, реалистичком призору или класичној композицији. Имајући изузетан осећај за боју, била је у стању да хармонизује све контрасте и врсте боја, односе и тоналитете. Стиче се утисак да је могла да почне од било ког дела слике, било којом бојом и да увек пронађе колористичко решење целине. Стари мајстори су избегавали зелене боје, сматрали су их сировим, јетким; Надежда их највише користи, као и црну и белу, којих скоро да и нема у чистом виду у старом сликарству, или су као златна и сребрна формиране од других боја. Рушила је правила да би успоставила своја, па је и у највећем напону тонова умела да нађе прочишћене тонске односе а експресивне слике наслика у пастелном тону.
Било је то време ликовних револуционара, импресиониста, постимпресиониста, симболиста и сецесиониста, а она је ликовно припадала уметницима који ће тек постати и остати актуелни. Експресионизам је једна од неколико основних стилских формација целокупне уметности, какве су реализам, апстракција и фантастика, као метастил, еклектички или синтетички. У Србији је експресионизам мање прихваћен, ми смо од краја осамнаестог века огрезли у разне видове реализма а од педесетих година прошлог века и фантастике, или, како се често говори, неонадреализма. Апстракција и експресија се овде слабије примају, то су неке стране биљке. Српском хајдучком и ратарском менталитету одговара стварносна уметност, реализам са вишком смисла или фантастика као ликовни одговор на епове, легенде, народну машту и магију. Ирационалну, митску страну нашег карактера прати слична ликовност још од средњовековних илуминација, фресака са темом Страшног суда и црквених скулптура. Надежда се издваја из те матице, припада германском и европском духу, али исто толико и нашем, на свој начин.
Веома је чудно да експресионизам од ране ренесансе до „Нових дивљих”, неоекспресионизма у осамдесетим годинама прошлог века, представља типично немачки стил. Ми не можемо да разумемо како и зашто је овај народ, састављен од ванредних занатлија, војника, професора, философа и научника који највише теже прецизности, реду, дисциплини и вертикалној хијерархији, пригрлио најразбарушенији вид уметности, у којем има превише слободе и премало обавезујућег. Одговор на то питање морамо потражити у ономе што Немци зову „народни дух”, тамо где почива колективна душа, исправно означена као „крв и тло”. Свака права уметност одређена је расно и национално. Надежда Петровић је то добро знала и њој је успело нешто што се скоро никада касније код нас није поновило, осим у мањој мери код Александра Томашевића, Лазара Возаревића и Светозара Самуровића. Српске сељаке и сељанке, Циганке, каљаве путеве, тарабе, заостало али топло српско село и провинцију, мостове старе Србије, косовске божуре и идеју косовског завета, цркве и манастире, најтипичнију националну тематику, представила је на најавангарднији могући начин. Ту поуку неће следити ни један наш напредни уметник, експериментатори се готово по правилу стиде свог порекла и традиције. Њену титанску појаву нису могли да заобиђу највећи познаваоци импресионизма. У најобимнијим светским студијама о том покрету, на енглеском језику, од српских сликара репродукује се једино њен рад.
